|
ПРИЧА
О ЈЕДНОЈ
ФОТОГРАФИЈИ
(Кнез
Михаило са
делегацијом
у Цариграду
1867. године)
Господин
Градимир
Глишић има 86
година. Он је
књижар –
продаје
књиге у
књижари Иницијал,
која се
налази у
приземљу
зграде
Српске академије
наука и
уметности, у Кнез
Михаиловој
улици у
Београду.
Господин
Глишић
сваког дана
препешачи
четири
километра,
колико има у
два смера, од
његовог
стана, који
се налази
преко пута
Правног
факултета у Булевару
Краља
Александра,
до књижаре.
Последњи
пут кад смо се
срели,
господин
Глишић ми је
причао, да се
сећа, када је
био ученик
нижих
разреда гимназије
(крајем
двадесетих
година
прошлог века),
да су му
стари људи
причали да
су у младости
често
виђали
Кнеза
Михаила
како шета
улицама
Београда.
Нарочито су
се радо сећали
његовог
тријумфалног
повратка из Цариграда,
у пролеће, 4.
априла 1867.
године, када га
је
поздравио
цео Београд.
А имао је и
због чега;
донео је
тада српски
Кнез, у своју
престоницу,
своме
народу,
ферман
турског султана
којим је,
после
готово
четири века,
дата
слобода
утврђеним
градовима.
И
тако, на
необичан
начин
направисмо
везу између
данашњих
дана и
времена у
ком је живео
Кнез
Михаило.
У ствари, то
време и није
било тако
далеко; то је
период од
само два
животна
века где допиру
сећања.
*
А
та 1867. где
допиру
сећања, била
је већ осма
година
друге
владавине
Кнеза
Михаила.
Година у
којој
Краљица
Викторија
влада
британском
империјом,
Цар
Наполеон III
Француском,
Цар
Александар II
Русијом,
Бизмарк
Прусијом,
Цар Франц
Јозеф
Аустријом, а
до две године
уназад
председник
Сједињених
Америчких
Држава био
је Абрахам
Линколн; све
значајна
владарска
имена која
ће
обележити XIX
век.
А
Србија има
свог Кнеза
Михаила
Обреновића III
или Prince Michelа,
како су га
звали на
дворовима
Париза, Беча, Лондона,
Берлина и
Петрограда.
Са супругом Јулијом
био је у
званичној
аудијенцији
код Краљице
Викторије и
Цара
Наполеона III, о
чему пише и
сам Кнез у
свом Дневнику.
Дневник је
до пред
Други
светски рат
чувала
Катарина
Јовановић,
кћи
Анастаса
Јовановића,
наследивши
га од оца
фотографа и
блиског
пријатеља
Кнеза
Михаила.
Уверена да Дневник
треба да
остане у
Београду и
Србији,
Катарина га
је, пред свој
коначни
одлазак у
Швајцарску,
оставила на
чување
својој
пријатељици,
а ова га
чувала све
до своје
смрти 1992. године.
Годину дана
касније
садржај Дневника
је био
доступан
истраживачима.
Ако кажемо да
је Анастас
Јовановић
сарађивао
са бечким
фотографом
Јегерманом,
који је
увећавао
фотографије,
између
осталих и
фотографије
цариградског
фотографа
Паскала Себаха,
упознали
смо све
главне
актере наше Приче
о једној
фотографији.
(...)
*
И
на крају,
вратимо се у
данашње
време и
господину
Глишићу, с
почетка
наше приче.
Овакав
исти
примерак Данице
који држите
у рукама, са
Себаховом
фотографијом
из
Цариграда, господин
Глишић је
понео из
књижаре
својој кући.
И опет,
лаганим
кораком Улицом
Кнеза
Михаила, Улицом
Краља
Милана, Улицом
Кнеза
Милоша, све
до свог
стана у Булевару
Краља
Александра
– последњег
Обреновића.
|
