Вајарска
дела
Историјског
музеја
Србије, годинама
су, од
оснивања
Музеја 1963.
године, прикупљана
у оквиру
ликовне
збирке. Тек 1995.
године
издвојена
су у засебну
уметничку
целину,
засебну
збирку.
Формирање
засебне збирке
вајарских
радова у
оквиру
Историјског
музеја
Србије,
последица
је бројних
чинилаца,
који су сви
заједно
учинили да
ова збирка
постане
засебна
интегрална
целина, попут
сличних
збирки у
појединим
уметничким
музејима.
Специфични
услови у
којима су
ови експонати
чувани у
протеклих
четрдесет
година
постојања
Музеја, све
до сада нису
наметали
потребу за
издвајањем
ове збирке.
Особености
у раду са
којима се
сусрећу
музеји
историјског
типа уопште,
као и начин
избора и
селекционисања
материјала,
који се чува
у њима,
такође су
утицале на
врсту дела
која су
обједињена
збирком. У
погледу
прикупљања
уметничко-историјских
предмета,
Историјски
музеј због
своје
концепције,
комплексног
музеја има
изузетне
критеријуме.
Захтеви
које његове
збирке
треба да
испуне су
бројни и
разноврсни,
а колекције
су
ограничене
искључиво
историјском,
националном
опцијом у
погледу
тема које
садрже и
приказују.
Краљица
Наталија
Обреновић
Штробл фон
Липтоујвар
Алајош
Из
тог разлога
збирка
скулптура
Историјског
музеја
Србије је
једна
изузетно
интересантна
групација
уметничких
предмета, обједињена
заједни-чком
функцијом,
да кроз стваралачку
енергију,
дела
обичног
човека,
наивца, академског
уметника,
представи
историјске
личности,
догађаје,
слика епохе
и уметничка
кретања и
правце, који
се смењују у
Србији у
периоду 19. и 20.
века (једне
временске
одреднице,
најригидније
од свих,
којима ова
дела дугују
свој
смештај у
збирци).
Збирка је
оформљена
са циљем да
се оствари што
јаснији
увид у њено
стање и да се
утврде
приоритети
њене
заштине.
Посебне
врсте материјала
које су
заступљене
у збирци
(гипс, глина,
дрво, камен,
таракота,
порцулан,
бронза),
захтевају
посебан
третман,
засебну
пажњу, негу, и
пре свега
превентивну
заштиту,
коју на
прави начин
могу
остварити,
тек као
аутономна
целина, тј.
засебна
збирка у
Музеју.
Војвода
Живојин
Мишић на
коњу
Дринка
Радовановић
Експонати
у збирци
набављени
су путем откупа
и поклона,
приватних
лица, али и
државних
институција,
органа и
организација.
Данас се у
збирци чува 411
радова,
тридесетки
познатих
аутора, као и
бројна дела
непознатих
уметника.
Аутори су
унутар
збирке
заступљени
различитим
бројем радова,
неки чак
само и са по
једним
радом, што је
последица
историјата
формирања
збирке, као и
Историјског
музеја
Србије у
целини.
Треба
нагласити
да се, у
оквиру ове
збирке чувају
радови
домаћих и
страних
уметника који
су боравили
и стварали
на нашим
просторима,
те
израђивали
портрете
чланов
наших владарских
кућа,
знаменитих
и
поштованих историјских
личности
или
научнике и
чувене
мислиоце
свога
времена.
Историјски
музеј
Србије
настао је у
време СФРЈ,
као републички
музеј СР
Србије, те је
сакупљао и
радове
уметника из
других
република,
уколико су се
они
тематски
уклапали у
његове
поставке и
програмске
изложбе. Из
тог разлога
у збирци
данас нису
колекционирани
само српски
уметници,
нити је
збирка до
сада била
тако програмски
усмрена да
прикаже
развој
српске
скулптуре
од њеног
настанка до
данашњих дана.
Међутим и
поред
одсуства
овакве програмске
усмерености
рада Музеја,
у овој
збирци стекла
су се сва
важнија
ауторска
имена за развој,
историјат, и
постојање
српске
скулптуре.
Ђорђе
Јовановић,
Петар
Убаковић и
Тома
Росандић,
као
родоначелник
српске
скулптуре,
заступљени
су са по
неколико
радова у збирци,
као и
представници
свих
стилских опредељења
кроз која је
српска
скулптура градила
свој живот и
тражила
своје место
у нашој
средини. У
стилском
погледу
прегледом
збирке
скулптуре,
могуће је
пратити
стилски
развој
српске
скулптуре
од краја 19.
века, до
наших дана.
Хронолошки
гледано у
збирци су
заступљени
радови
настали у
периоду од 1880-1994.
године, а у
погледу
типологије,
сачињавају
је медаље,
плакете,
рељефи,
попрсје,
пуна пластика,
посмртне
маске,
слободне
фигуре, као и
композициона
решења.
Иако
закаснила у
своме
развоју за
сликарством
и осталим
уметничким
гранама,
српска скулптура
се од свог
појављивања
у српској
средини
трудила да
готово
истовремено
надокнади
своје
временско
заостајање,
као за
осталим
уметничким
гранама,
тако и за својим
окружењем у
коме је
скулптура
имала и
квалитет и
континуитет
у своме
развоју.
Готово
на исти
начин,
Историјски
музеј Србије
се трудио да
и поред
релативно
великог временског
размака у
форирању
својих збирки
и формирања
и оснивања
других
музеја, на неки
начин
надокнади
изгубљено
време и истовремено
прикупи
најразноврсније
типове вајарских
дела, која
одговарају
концепцији
прикупљања
уметничких
дела у
Историјском
музеју.
