Срби
данас живе у
око сто
земаља, на
свих пет
континената.
Још није
утврђен
тачан број Срба
у свету, јер
се
статистика
о томе није водила,
али се са
доста
поузданости
може тврдити
да их има око
четири
милиона.
Њихов број
је знатно
порастао
почетом
1990-тих,
нарочито
после распада
СФРЈ и
избијања
грађанског
рата на њеним
просторима.
Српски
православни
храм Св.
архангела
Михаила,
Сентандреја
Потрага
за бољим
животом,
ратови и
претње ратовима,
условили су
да су Срби у
дугом временском
периоду,
током више
векова,
напуштали
територију
на којој су
живеле
генерације
њихових
предака.
Највећа
померања
десила су се
после
Косовског
боја и пада
српских
земаља под
турску
власт.
Почетком XV века
бројна
српска
властела
добија
простране
поседе у
јужној
Угарској и
на њих насељава
српско
становништво.
Саборни
храм Успења
Пресвете
Богородице,
Сентандреја
Сеобе
Срба се
интензивирају
после пада
Деспотовине
1459. године. На
основу
мађарских и
немачких
извора, може
се
закључити
да су половином
XVI века
Срби чинили
већину
становништва
Баната, који
је тад
назван
Расција, а у
чијем се
средишту
налазио
Темишвар.
Насељавање
Срба у
Панонску
низију
одвијало се,
у
континуитету,
и у XVII веку.
Срби
насељавају
и
северозападни
део Балкана,
где је
успостављена
Војна
граница
(Крајина),
која ће
после
Великог
рата (1683-1699)
бити знатно
проширена
на исток.
У
сеобама
Срби су
доспели до
крајњег
источног
дела
Балканског
полуострва
на подручје
које спаја
Галипољско
полуострво
и Тракију. Ту
су се
одржали до
балканских
ратова и
грчко-турског
рата, када су
одселили у
Пехчево, у
источну
Македонију,
према
бугарској
граници.
Велика
сеоба Срба
према ширим
просторима
Панонске
низије била
је 1690. године,
под
вођством
патријарха
Арсенија III
Чарнојевића.
У великој
сеоби
крајња
тачка до
које су
доспели
била је
Горња Земља
и град
Коморан у
данашњој
Словачкој.
Коморан
тада
постаје
духовно и
свјетовно
средиште
српског
народа.
После
Велике сеобе,
српски
грађански
сталеж
стекао је снажне
позиције у
многим
градовима
Угарске: Будиму,
Пешти,
Острогону,
Сентандреји,
Ђуру, Јерги,
Стоном
Београду,
Печују, Баји,
Сегедину,
Темишвару,
Араду. Сеоба
Срба,
названа "Пут
на Исток",
отпочела је
према
Русији и Украјини
половином XVIII
века. Тамо су
формиране
области
Нова Србија
и
Славјано-сербија,
уређене по
узору на Војну
границу у
Хабсбушкој
монархији.
Српски
православни
храм св.
Преображења
Господњег, Сентандреја
У
Русији Срби
су живели у
преко
тридесет насеља,
у којима су
изградили
исто толико
цркава.
Насељима су
давали
имена која
су понели из
старог
завичаја.
Касније су
се ови Срби
асимиловали
у маси
истоветног
и етнички сродног
становништва.
Сеобе
Срба крајем XIX и у
првим
годинама XX века
означиле су
почетак
нових сеоба
у САД, Канаду
и Јужну
Америку.
Последња
сеоба Срба
десила се
почетком
90-тих година
прошлог века,
као
последица
сецесије
неких
република
претходне
Југославије
(Хрватска и
Босна и
Херцеговина),
одакле су
кренуле
колоне
избеглица и
прогнаника
према
Матици, али и
у европске и
прекоморске
земље.
Срби
су ратовали
и гинули и у
оба светска
рата. Неки су
доспели у
логоре у
Аустроугарској,
Немачкој,
Бугарској и
Турској. У
земљама Европе,
Азије и
Африке
налазе се
бројна
српска
гробља - било
војника или
цивила. Нека
од њих су добро
одржавана, а
о неким нико
више не води
рачуна.
Манастир
Гомирје
На
територије
где су се
насељавали,
Срби су у
већем броју
градили
цркве,
храмове или
манастире. У
многим
местима они
су касније намерно
уништавани
како би се
потрли трагови
српског
присуства
на тим
просторима.
Осим
донатора и
добротвора,
и држава
Србија много
је учинила
на
обнављању и
рестаурацији
српских
цркава и
манастира у
свету (нпр.
Хиландара,
Саборне
цркве и
цркве Св.
Георгија у
Темишвару,
цркава у
Сентандреји
и др.).
У
Мађарској, у
Будимској
епархији,
познат је
манастир
Грабовац,
чији су
првобитну
цркву и
конак
подигли
монаси
манастира
Драговића
из
Далмације 1587.
године.
У
Румунији, у
Темишварској
епархији,
налазе се
манастири
Безијаш на
Дунаву,
Бездин на Моришу,
Златица и
Кусић на
Нери и Св.
Ђурађ на
Брзави.
Многи се
манастири
налазе у
бившим
републикама,
сад
суседним
државама
Хрватској и
Босни и
Херцеговини
и знатно су
оштећени за
време
протеклог
рата.
Најпознатија
светиња
Српске
православне
цркве је
манастир
ХИЛАНДАР
кога су 1198. године,
на
развалинама
старог
грчког манастира,
подигли
монаси
Симеон (Стефан
Немања), оснивач
династије
Немањића, и
његов син Сава, потоњи
светитељ. Краљ
Милутин је
подигао данашњу
цркву Св. Богородице
у Хиландару
1303. године.
Хиландар је
кроз векове
остао чувар
и расадник
српске
духовности
и културе,
место
молитве, први
српски
универзитет
и књижевни
центар.
Mанастир
Хиландар
Манастир
Хиландар
поседује
највећу
збирку
икона, рукописних
књига, првих
српских
штампаних
књига и
средњовековних
повеља. Поред
огромног
броја
сакралних
предмета примењене
уметности,
ризницу
чине и
збирка
старог
новца,
прстења, богате
архивске
грађе,
предмета
етнографског
карактера и
старе
керамике и
текстила. Манастир
Хиландар
претрпео је
велика оштећења
у пожару
2004.године.
Споменици
новије
историје у
Грчкој, пре
свега они из
Првог
светског
рата, чине
значајан
историјски
споменички
фонд
(маузолеј на
острву Виду,
Српско
војничко
гробље на
Зејтинлику
у Солуну).
О
непокретним
и покретним
културним
добрима
српског
порекла у
вансуседним
земљама
имамо
неупоредиво
мање
података
него за суседне.
Српско
војничко
гробље на
Зејтинлику
у Солуну
Оријентационо,
има 137 цркава,
шест
манастира,
неколико
десетина световних
објеката и
несумњиво
богат фонд књига,
културно-историјских,
уметничких
и других
предмета.
На крају,
можемо
закључити
да
непокретна
културна
добра која
се налазе у
суседним земљама,
а која су од
интереса за
културу и
историју
српског
народа, чине
значајни
споменички
фонд са
дугим хронолошким
континуитетом.
Поред близу 150
сакралних
објеката са
изванредним
живописом и
богатим
фондом
икона и
иконостаса,
дела наших
познатих
барокних
мајстора,
споменика
народне
архитектуре
са
значајним
фондом покретног
етнографског
и другог
материјала,
посебно се
истичу две
изузетне
споменичке
целине -
манастир
Хиландар у
Грчкој и
Сентандреја
у Мађарској.
О овом
културном
благу
српске
провенијенције
потребна је
већа брига
не само
земаља у
којима се
налазе него
и матичне
земље, која
са више
одговорности
и одлучности
мора
деловати на
разне
начине, а
посебно
преко
институција
културе.
