Конак кнеза Милоша у Топчидеру

У Топчидеру, долини топова, некадашњем чаиру за испашу везирових коња и простору за артиљеријско бежање, груписано је неколико споменика културе, тесно везаних за име кнеза Милоша.

После стицања аутономије Кнежевине Србије, односно признавања наследног кнежевског достојанства, кнез Милош је одлучио да себи подигне нови двор, личну резиденцију у подножју Топчидерског брда и Дедиња. Промоћуран и лукав, изабрао је погодно место за подизање великог репрезентативног двора, довољно удаљено од Београдске тврђаве, са више удобност него у осталим за вођење службених послова, породичног живота и за званичне скупове.

Интензиван рад на остваривању кнежеве жеље и идеје да од Топчидера створи центар за осамостаљивање и јачање своје власти и организацију друштвено-политичког, црквеног и културног живота Кнежевине Србије почиње 1831. године.

Услед нагле грађевинске активности, чињеница је да се тешко долазило до добрих зидарских мајстора. Двојица од бољих и запосленијих били су градитељи Милошевог конака, Никола Ђорђевић, кога је кнез звао Никола Цинцарин, и Јања Михаиловић, звани Јања Мали. Уз надзор званичног кнежевог архитекте Хаџи Николе Живковића, њихов рад је често надзирао и контролисао, одлазивши на градилиште, и сам кнез, иако је за то постављао свога "бина-емина" (надзорника државних грађевина). Конак је грађен у балканско-оријенталном стилу, са примесама европских стилских елемената.

Темељни зидови су од камена, док су приземље и спрат зидани циглом. У градњи зидова примењена је бондручна конструкција: у језгру зида је дрвени бондрук, везујуће греде, односно храстови појасеви, отприлике на сваки метар висине, који са свим својим елементима самоносивости укрућују зидове; простор између њих је испуњен опеком, а спољни зидови су обрађени само опеком, која покрива бондручни део.

Кровна конструкција је изведена на традиционалан начин: од храстовине, четвороводног облика, покривена ћерамидом, са витким, лепо обликованим димњацима.

Фасада је оживљена прозорским отворима, као и профилисаним подеоним венцима, главни, лучно засвођени портал, има класицистички оквир са троугластом настрешницом и полустубовима уздигнутим на правоугаоно профилисано постоље.

Изградња Конака је означила крај традиционалних балканских схватања у српској архитектури и зачетак нових класицистичких тежњи.

Трећег маја 1834. године кнез Милош се усељава у Конак, а за управника двора поставља кнеза Живка Михаиловића.

Био је то најомиљенији летњиковац првих Обреновића, а кнез Милош је у њему провео последње године свога живота и умро 1860. године.

Једно време је у Конаку заседавала кнежевска народна скупштина. Доцније су се у Конаку налазиле разне управне установе. У њему су били и станови за официре, а од 1935. па све до 1953. године ту се налазио Музеј лова и шумарства. Те године зграда је уступљена Одбору за прославу стопедесетогодишњице Првог српског устанка, ради њеног преуређења за потребе изложбе и Музеја Првог српског устанка, који је отворен 1954. године.

По оснивању Историјског музеја Србије 1963. године, Музеј Првог српског устанка припојен је Историјском музеју. Године 1968. постојећа стална поставка је проширена, али је 1972. године затворена због рестаурације и конзервације Конака.

Нова поставка, посвећена Првом и Другом српском устанку, отворена је 1993, али је затворена у марту 1999. због бомбардовања Београда.